Колодозеро - село које је сачувало руску прошлост
Алексеј Мјакишев, Џон Рајт
Место у коме је сачувано оно најбоље из прошлости Русије, чак и више него у митовима.
Када путујете споредним путевима Русије можете доспети на једно неочекивано одредиште, а то је прошлост. Неће вам бити потребна виза, а можда ће вам се свидети толико да ћете пожелети да останете.

Путовао сам ка малом граду Пудож на граници Архангелске области и Карелије и у једном тренутку уочио знак на којем је писало „Уст-Река". Радозналост није увек добра, али овога пута је победила и одлучио сам да скренем с главног пута. Убрзо сам прешао мост и видео дрвену цркву на обали предивног језера.

Стигао сам до села по имену Колодозеро. Оно је центар групе села у којима се живот, на неки начин, одвија као у прошлим вековима. О дрвеној цркви на језеру брине отац Аркадиј који о чарима овог места говори са неодољивим осмехом и често каже: „То је замка." Наиме, када је први пут видео Колодозеро одмах га је заволео и одлучио да у њему проведе остатак живота.

Зима, тиха и света, суверено је владала када сам се на Бадње вече 2011. године искључио с ауто-пута и дошао у Колодозеро које ме је тада ухватило у своју прелепу замку. Имао сам осећај да сам стигао право у бајковито село из руске легендарне прошлости. Његова лепота је била неодољива и знао сам да ћу се једном вратити.

Ускоро је стигло пролеће, после њега лето, јесен је била само увод у нову зимску бајку, а ја сам се све то време трудио да на филму забележим детаље магије Колодозера. Људе, лепоту природе и села, а нарочито оца Аркадија чије су вечерње приче учиниле да Колодозеро упознам макар онолико колико сам га осећао.

На први поглед, Колодозеро се не разликује много од већине руских села. Људи су овде помало чудни и строги, али часни и поштени. Свако се труди да радом обезбеди бољи живот за себе и породицу. Већина мештана бави се сечом дрва, неки држе стоку и живину да се прехране, а има и оних који сакупљају старо гвожђе.

Из године у годину све је мање деце која полазе у школу и обданиште. Уосталом, тако је и у другим забаченима селима широм Русије, не може се рећи да је живот у њима лак. Ипак, овде има и неколико придошлица. То су људи који су одлучили да напусте ужурбани ритам живота у великим градовима и преселили су се у Колодозеро. Један од њих је и сам отац Аркадиј. Он већ седам година служи овде, у цркви Рођења Пресвете Богородице, а како му је парохија прилично мала, такође служи и у неколико оближњих цркава у селима Кривци, Шаљски и Кубово. Отац Аркадиј сматра да број душа о којима брине није уопште мали.

Баба Шура живи покрај места Погост (ова реч означава ограђено сеоско гробље са црквом). Једна је од ретких преосталих старица које памте како се некада живело. Лети устаје рано и одлази у риболов или да покоси мало траве. Шура је увек заузета сеоским пословима. Деда Валка је недавно умро и сада она сама води бригу о њиховој фарми.

Једном сам шетао и видео је да цепа дрва у дворишту. Упитао сам је: „Баба Шура, како се осећате док то радите, можете ли?" Одговорила ми је: „Није ми тешко. Деда је волео понекад да попије, па сам морала да научим да многе ствари урадим сама."

Ако одете до оближњег села Заозерје – како му само име каже, смештено „на другој страни језера" – обавезно навратите до једног дворишта пуног металног отпада. Оно припада човеку по имену Вадим. Сакупља метал у околини села и односи га до најближе депоније у граду Пудож. Ето, тако Вадим живи. Али, ако човек има било какав посао и притом не пије, може да се каже да је све у реду. Недавно је Вадим постао и отац мале девојчице.

Недавно је у Колодозеру основана фарма у којој се запослило неколико мештана, што је мало удахнуло дашак свежине у сеоску свакодневицу. С друге стране, школа у Заозерју има само неколико ученика, али још увек ради.

Колодозеро и околна села нису ништа необично, то је чињеница. Зато нисам сигуран зашто овде тако лако дишем и шта је то што ме привлачи да поново долазим. Дрвени бродић клизи преко језера кроз густу вечерњу маглу. Појављује се црква, која као да израња из давне прошлости и мирно стоји обавијена велом тајне. Жубор воде и шуштање траве као да се обраћају нечему што је смештено дубоко у мени и чини ми се да ћу заплакати од радости. Коначно, почињем да схватам. Овде постоји нешто што нас све подсећа на то одакле смо. Ово је мој дом.

Ако икада будете кренули у Пудож, обавезно се успут зауставите покрај Колодозера. Заробиће вас његова древна магија, баш као и мене.

Текст: Алексеј Мјакишев, Џон Рајт
Уредник: Јулија Шандуренко
Илустрације и видео: Алексеј Мјакишев, Leiсa
Дизајн: Анастасија Карагодина
© 2017 Сва права задржана.
Руска реч
info@rbth.com
Made on
Tilda